Момчило Гојковић

СТАНИШТЕ ВЕЛИЧКИХ ШАЉАНА

Белика, село у Црној Гори, заузима простор на југозападним падинама планине Чакор и простире се од чакорског превоја до Лима. Од Пећи уз Руговску клисури преко чакорског превоја и Велике до Мурине постоји макадамски пут који је пуштен у саобраћај 1926. године и који Велику повезује са Метохијом и даље долином Лима са остатком Црне Горе.
У такозване величке Шаљане се убрајају братства: Јокићи, Кнежевићи, Шаљићи, Симоновићи, Радуловићи, Ракуши, Гојковићи, Брковићи, Јанковићи и Микићи. Њихов заједнички пра-предак је ЧЕРА – и сви славе Светога Николу.
У Велику живе још и: Арсовићи, Бјелановићи, Бошковићи, Бузићи Гогићи, Лабовићи Лалевић, Новићевићи, Огњановићи, Пауновићи, Петровићи, Радевићи, Стаматовићи, Станисавићи, Стешевићи, Томовићи, Вучетићи, Вуковићи и Живаљевићи

О ПОРИЈЕКЛУ ЧЕР ШАЉЕ И КОЈЕ ЧЕРА

Чера је у Велику дошао крајем 17. вијека, за вријеме или одмах послије сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем. У народном памћењу Чера је био наочит и снажан момак у старосној доби око тридесет година. Говорио је српским језиком карактеристичним нагласком како се говори у Црној Гори. У Велику је затекао неколико кућа из братства Живаљевића и Петровића.
О поријеклу Чера – и ко је Чера постоји двије основне верзије – предања и то:
– Величко предање: Настало највјероватније из приче коју је Чера испричао у првом контакту са Величанима, по којем је поријеклом из Шаље и да је морао да напусти родни крај због тога што је “пао на крв” и;
-Боанско предање: Настало у исто вријеме кад и величко, по којем је Чера поријеклом из Бјелопавлића и да му је право име билоЂуро. Ово предање је описао Растко Шаљић, један од најпоштованијих Чериних потомака у својој генерацији, у скрипти “ЧЕРА – ВЕЛИЧКИ ШАЉАНИ И ШАЉИЋИ”

Величко предање:
До шездесетих година 20.вијека величко предање је важило као тачно и у Велику се преносило са кољена на кољено, те је као тако и послужило неколицини људи од пера и науке, између осталих и Андрији Јовићевићу да 1914. године у књизи “ПЛАВСКО ПОЛИМСКА ОБЛАСТ, ПОЛИМЉЕ И ШЕКУЛАР” , без – резервно устврди да је Чера био католик – и да је по преласку у Велику прешао у православље – те и и да су сви његови потомци Шаљани.
Ослањајући се на дјело Андрије Јовићевића – и на још увијек у Велици и Васојевићима једино познато Величко предање – Др Р.Ј. В. Вешовић у књизи „ПЛЕМЕ ВАСОЈЕВИЋИ”, за коју је предговор написао Др Ј. Ердељановић члан краљевске академије наука и професор универзитета и коју је наградила Краљевска академија наука 1935. године, је на страни 240 је написао:
“Шаљанска братства разродила су се од три сина некога Чере католика који се доселио из Шаље, где је био „пануо на крв” и настанио се код Живаљевића. Ту припадају: Јокићи, Гојковићи, Симоновићи, Бошковићи, Голубовићи, Кнежевићи, Радуловићи, Микићи и Касумовићи. Свих је 155 кућа. Сви славе св. Николу и прислужују св. Симеуна (3. фебр.) Набрајају 8 – 9 пасова до свог заједничког предка, који је у Велику дошао прије више од 250 година”
Без намјере да моја маленкост на било који начин, стави под знак питања и било какву сумњу истинитост дјела Др Р.Ј.В. Вешовића, слободан сам да примијетим да је тврдња Др Р.Ј.В. Вешовића о поријеклу Чере и његове браће заснована на предпоставци за коју је нашао утемељење у до тада познатом Величком предању. Др Р.Ј.В. Вешовић тврди да и братство Бошковића из Велике припада Чериним потомцима. Јанковиће као Черине потомке не помиње – или су може бити сврстани у Голубовиће, гдје би ако је то тако требали бити сврстани и Микићи, којима је заједнички предак Голуб Радисавов, чукун унук Черин.
По Величком предању Чера је у првом контакту са Величанима испричао да је родом из Шаље, из мјеста Черем, које се налази у данашњој Сјеверној Албанији и да је морао да бјежи са још двојицом браће, јер су “пали на крв”. Да су сва тројица из Черема пребјегли у Хоте, недалеко од Плава, гдје су мислили да живе, али су се и ту замјерили Турцима – и да су се рабјежали и да не знају један за другога.
Нигдје се у величком предању не спомиње, да је при доласку у Велику Чера било коме ракао и своје име, те се може са великом вјероватноћом устврдити да су му Величани и склепали име по мјесту из којег је ракао да долази.
(Черем у Шаљи) те је из тога и настало његово ново име “Чер Шаља”. Чери је то добро дошло – и то је име радо прихватио – јер му је помогло у заметању трагова турским гониоцима.
У Величком предању постоји још неколико верзија које су преншене са кољена на кољено, а које се разликују само у неким небитним нијансама. Разлике су настале у дужем временском периоду и оне су плод маште “ПАМТИША” .
Заједничко у свим верзијама величког предања је да је Чера при доласку у Велику говорио српским језиком са карактеристичним нагласком којим се говори у Црној Гори, што указује на чињеницу да његови коријени не могу бити у Шаљи.
У неким верзијама Величког предања се тврди да је при доласку у Велику Чера рекао да је ковач и да познаје пушкарски занат, што није искључено. То је, вјероватно, неком у ланцу “ПАМТИША’,’ послужило да причом о диму из „првог ковачког огња” који је заложио у Велици – и који није отишао у вис, већ се раширио по низини подкрепи и докаже да је заиста био ковач.
Ако је рекао да је ковач и пушкар, морали би се упитат дали је имао шта ковати у Велици. Ако ипак устврдимо да је имао шта да кује, морао је за ковање да има и ковачки алат, који је и данас по тежини и габаритима позамашан, те би морали одговорити на питање како је и на чему донио ковачки прибор и алат. Нигдје се ни у једној варијанти Величког предања не спомиње да је Чера при доласку у Велику донио било шта са собом, осим оружја – нити да је евентуално имао коња.
Није искључено да је познавао ковачки и пушкарски занат, али то само указује на чињеницу да Чера те занате није могао да научио у Шаљи, него само тамо гдје је занатство било развијено.
У већини прича о Чери и његовом поријеклу које се и данас препричавају у Велици постоји и прича супротна оној о “ковачком огњу” и диму из њега. У тој другој врезији о “огњу и диму“ стоји да је Черина невјеста, након што је први пут заноћила у нови дом уранила и наложила “први огањ” у нови дом – “ дубирог” и да дим из тог “огња” није отишао у вис већ се разастро по низини испунивши увале око дубирога и уз Величку ријеку, што је њен отац то протумачио као добар знак и рекао својим синовима да ће се потомство њихове одиве и Чере толико намножити и населити простор од Чакора до Лима, што се и обистинило за непуних 150 година.
Предање које је описао Растко Шаљић има најаче утемељење о Черином поријеклу.По том предању Чера је поријеклом из Бјелопавлића, од братства Кадића из села Боан и право име му је било Ђуро. Његово путешествије је почело негдје око 1665 године у вријеме трајања Кандиског рата између Венеције и Турске (1645 – 1669). У том том предању је основ да су троица синова Ивана Кадића из Боана, са још множином Срба из Црне Горе, прешли на територију Млетачке републике и где су узели учешћа у рату на страни Млетакa.
По завршетку Кандиског рата власти Венеције су те људе из Црне Горе који су се борили на њиховој страни, населиле у Истру у којој и данас постоји село Црногорци, али су се неки међу којима су били и Иванови синови вратили у стари завичај.
Сазнавши то турске власти су желеле освету и због тога су Ђуро и његова два брата били приморани да напусте завичај и преко Скадра пребјегну у Череме, да би након извјесног времена поново морали да бјеже до мјеста Хоти код Плава, гдје су се коначно растали.Ђуро је дошао у Велику, један брат је отишао у село Истинић на домак Дечана, а један је отишао ка Косовској Митровици.
Ово предање било је у живом сјећању у Кадића братству све до 1860. године када је књажевска кућа Петровића убила двадесетчетворицу Кадића и разорила Боан да би се осветила за погибију Књаза Данила којега је убио један од Кадића због тога што му је обесчастио сестру.
Поучени искуством њиховог Ђура Иванова, за којега су знали да је у Велици и да се прозвао Шаљ Чера , Кадићи су након бјекства из Боана такође мијењали имена да би заметнули трагове и сачували главе.Већина братства Кадића је тада пребјегло у Враку код Скадра, а неколицина се и потурчила.
Растко Шаљић је за ово предање сазнао од његовог савременика Божа – Божидара Павловић, носиоца Партизанске споменице, борца НОР-а од 1941. године, ратног војног инвалида, једно вријеме Генералног секретара РВИЈ, Народног посланика и Министра за Социјалну политику у влади СФРЈ. Божо – је иначе један из Кадића братства чији су преци – како му је рекао “по узору на њиховог братственика Ђура Иванова промијенили име да би заметнули трагове и сачували главе”.
Да је Чера био католик и да је из Черема у Шаљи дошао у Велику, неби знао српски – и морао би приликом женидбе да промијени вјеру, а то се не може урадити без свештеника, који би то евидентирао у Црквеним књигама.
Чињеница да је Чера познавао ковачки и пушкарски занат подкрепљује тврдњу да је извјесно вријеме боравио на Млетачкој територији и да је само тамо могао да научи те занате, што иде у прилог да је Боанско предање засновано на истинитом догађају, то јест судбини Ђура Ивановог и његове браће – и да је настало у исто вријеме када и Величко – и да се односило на исте особе.
Ево како је Растко Шаљић у скрипти “ ЧЕРА ВЕЛИЧКИ ШАЊАНИ И ШАЉИЋИ” описао “Боанско предање” по причи коју му је испричао Божидар Павловић, негдје осамдесетих година 20. вијека:

-Боанско ( Кадића) предање:
О Чери и његовој браћи постоји још једно, другачије и конкретније предање, које како сам обавештен било веома живо код “ ПАМТИША” у Боану све до 1860. године, када је Боан до темеља порушен. Боанско предање је настало готово истовремено са оним у Велици, али у оба случаја предање се односи на једне те исте људе – Черу и његову браћу.
Са овим сам упознат у једном случајном сусрету са, до тада мени, непознатим човеком (Божидаром – Божом Павловићем) који ме је по упознавању почео ословљавати са “рођаче” На моје изненађење и питање по чему смо рођаци исти је одговорио:
У годинама Кандиског рата између Венеције и Турске мој братственик Ђуро Иванов Кадић са два брата и неким другим ратницима из Бјелопавлића прешли су на Млетачку територију, у Боку Которску, и од њих који су били способни за борбу Млечани су формирали хајдучке чете – и користили их у заједничкој борби против Турака – дозвољавали им да у затишју борбе самостално изводе оружане акције против свега што је Турско. Хајдуци су у самосталним акцијама нападали турску војску и цивилно становништво. Убијали су их, пљачкали и заробљавали турско робље. У једној од тих хајдучких чета био је и Ђуро са два брата. Они су заједно са осталим хајдуцима чинили велика зла Турцима.
По престанку Кандиског рата Млечани су хајдуке пребацили у Истру, одакле су послије извесног времена побјегли, због лоших услова живљења и вратили се у свој завичај. Турци су дознали да су се они вратили и одма организовали потере за хватање и убијање хајдука и осветили им се за зла које су им починили хајдуци.
Због тога Ђуро са своја два брата, по други пут, напушта свој дом и бјежи преко сјеверне Албаније и сакривају се, Ђуро у Велику, а његова браћа у Метохију. Нешто доцније Ђурови рођаци у Боану су дознали да је Ђуро жив и здрав и да се налази у Велику и да тамо више није Ђуро, него се крије под новим именом „Чера Шаља”
У даљем објашњавању Божо је казао и следеће: “Моји рођаци Кадићи су памтили и преносили предање о Ђури (Чери) у доста јасном и живом сјећању све до 1860. године до када је убијен књаз Данило. Тада је због тога убиства наше село Боан потпуно разорено.Убијено је 24 чељади Кадића, а они који су успјели да побјегну крили су се у великој тајности и растурили су се по бијелом свијету. У тој бјежанији за спас голих живота морали су да мијењају своја имена и презиме исто онако како је то урадио наш Ђуро Кадић, те је при доласку у Велику постао Чера Шаљанин. У растури и бјегству 1860. године неколико Кадића побјегло у Скадар и потурчило се”
Ако се аналитички сагледа садржај једног и другог предања, може се закључити да је порекло Чере ближе Боанском предању. Неоспорна истина у Величком предању да је говорио Српски са Црногорским нагласком, те да је познавао ковачки и пушкарски занат, потпуно негира тврдњу да је пореклом из Шаље. У Шаљи се не говори Српски језик и тамо га није могао научити, нити је у Шаљи могао да изучи ковачки, а камоли пушкарски занат. Ове занате је могао да научи само у средини гдје је занатство било развијено, што иде у прилог вјеровању да је Чера извјесно вријеме боравио на територији Млетачке републике.
Чера се оженио са живаљском одивом, (кривном – названа је тако – вјероватно због тога што је била хрома) и са њом изродио седам синова. Черин Крсто, од којега потичу сви Гојковићи из Велике Велик је погинуо са још тројицом своје браће у сукобу са плавско гусињским Турцима .У том сукобу убили су дванајесторицу Турака бранећи Велику, коју су плавски бегови сматрали својим беглуком. Радун Крстов родио се неколико дана након очеве погибије.
Черино потомство је настало од троице његових синова:
-Од Крста – Крта:
-Гојковићи, Јанковићи, Брковићи и Микићи;
-Од Ивана – Ивезе:
-Кнежевићи, Симоновићи, Радуловићи, Ракуши и Шаљићи;
-Од Јована – Јока:
-Јокићи.
Крајем 19. и почетком 20. вијека Велика је имала перко 200 војника старости 20 до 50 година, од тога око 75% Чериних потомака, сврстаних у три чете које су чиниле Велички батаљон Црногорске војске у саставу Горњо-васојевичке бригаде.
Након присаједињења Велике Кнежевини Црној Гори 1876, године, границу према Турској држао је Велички батаљон чије су чете назвне по називима објеката одакле је била главнина чете. (Чакорска, Приједолска и Иванпољска)
У првом Балканском рату Велички батаљон је био у саставу Горњо-васојевичке бригаде. Командант батаљона био је мајор Констатин Микић, Његов замјеник Микаиле Јанковић, а барјактар Радуле (Радоњин) Гојковић – Марић .
Командири Чета су били:
“Чакорске чете” Гавро (Бацов) Јокић
“Приједолске чете” Милован (Арсенијев) Гојковић
“Иванпољска чете” Радосав Вучетић
Батаљон је у саставу Горњо-васојевачке бригаде учестввовао у бици за ослобођење Метохије, а дејствовао је на правцу: Чађевица – Стреочке планине – Дечани – Ђаковица
Утврђено брдо Чабрат изнад Ђаковице освојио је Велички батаљон и на њему истакао своју заставу. Сусрет двије брацке војске, Српске и Црногорске остварен је у ширем рејону Ђаковице и у томе су учествовали дјелови Величког батаљона Црногорске војске и Дринске дивизије другог позива Српске војске.
Након ослобођења Косова и Метохије, главнина Величког батаљона је упућена на Скадар, а део је задржан у Метохији. У бици за Скадар Велички батаљон је у саставу Горњо-всојевичке бригаде учествовао у освајању чувеног утврђења – брда Бардонелт, које је освојено борбом прса у прса чиме су створрии услови за пад –предају Скадра.
Губици батаљона у Првом Балканском рату, а нарочито и бици за Скадар и борби за утврђење Бардонелт су били веома велики. Из братства Радевића које је бројало 16 домова погинуло је четрнаест бораца, а за очување части и спас батаљонског барјака, који је након ослобођења Метохије прешао у јуначке руке братства Радевића пало је петорица Радевића.
У првом свецком рату Велички батаљон је у саставу Горњо-васојевичке бригаде учествовао у свим биткама које је водила Црногорска војска и на крају је био у заштитници Српској војсци која се извалачила преко Црне Горе за Скадар.
Черини потомци су као и уосталом и сви прекодрински и црногорски Срби с’ одушевљењем дочекали уједињење са Србијом и стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју су истински доживљавали као своју једину Отаџбину.
У тринајестојулском устанку против фашиустичког окупатора 1941. године, Черини потомци су као и остали Величани масовно учествовали под командом Чериног потомка генерал-штабног мајора Југословенске војске Миличка Јанковића.
Данас Чериних потомака има најмање у Велици, али се зато могу срести на свим континентима и у свим областима науке и научних достигнућа савременог човјечанства.

Момчило Гојковић – Лешов

---

понедељак, 21 децембар 2009